Stefan Simić – hvala ti.


Teško je puštati nove ljude u svoj svet
Posebno ako se potrošiš od mnogih ranijih pogrešnih ljubavi, prijateljstava
Kao da sa godinama ide sve veća zadrška
I onaj osećaj – neće valjda isti scenario

U početku sve sjajno a posle onaj osećaj da bi najradije da pobegneš

Teško čovek pušta ljude u svoj svet
Posebno kada se umori, kada ga mnogo šta stigne i sustigne
Kada nema više snage za nova davanja
Posebno u odnosima gde ništa nije jasno

Kada sve iz početka treba da se gradi, ulaže
A kada si umoran od toga
A opet ne bi da budeš odbačen, izigran, iskorišćen

Tada mu treba neko da ga ušuška i raduje
Neko ko razume
Ko ne misli samo glavom nego i srcem i dušom

Neko čija pojava štiti, čuva
Pored koje može da se ćuti, bude siguran
A ne stalni strah da će nešto loše da se desi
Ako se nešto pogrešno kaže ili uradi

Kao da je sa godinama sve manje onih
Koje možemo bez straha da pustimo u naše sve

I to ne onaj početni strah
Nego onaj – šta će biti posle

Kada nemaš snage za tog nekog
A ne bi da povredite jedno drugo

Isuviše ljudi
Premalo pravih odnosa
U kojima si načisto
Siguran, bezbrižan, svoj

Zato, nakon svega, uvek ide nekako samoća
A i bol
Da je moglo drugačije

Svako zaključan u svom svetu
Gde ostaje
I premalo onih koji su suštinski uz nas
Sa nama

 

 

 

Postoji nešto što se zove emotivno trošenje.
To nema veze ni sa polom, ni sa godinama.
To je onaj osećaj koji se stvori u čoveku kada se uloži u nešto
Do kraja
Bilo da je to posao, ljubav ili određena životna odluka
I to ga toliko iscedi da se oseti da više nije ni za šta.

Ima potrebu samo da se zatvori u sobu i spava…
Van svih i van svega.

Nesposoban je i za ljubav jer je i ona zahteva nova davanja i ulaganja.
A njemu nije ni do čega.

Nesposoban je da se uloži u bilo šta jer je toliko iscrpljen
Da bi najradije da prespava narednih deset godina…
Dvadeset, pedeset.
A možda i čitav život.

Čovek se neretko toliko emotivno potroši
Da malo šta više može da ga pokrene
I oživi onu strast u njemu
Toliko se zaveže iznutra
Da bi samo da se krije, sklanja i zatvara

Kada bi samo neko znao da ga voli i zavoli.
Da mu priđe
Pruži ruke
I da ga povede sa sobom
Daleko, što dalje od ovog života

Ali ne zna
Kao što niko ne zna
Da mu je teško
Da ga boli i razbija

Nedostaje mu neko da ga digne i podigne
A ponajviše nedostaje sam sebi
Onakav kakav je bio
I onakav kakav bi ponovo da bude

 

Najviše poštujemo one u kojima nađemo ono malo ljudskog
Nevažno ko su ti ljudi, šta su napravili u životu
Važno je ono što su napravili za nas

Koliko god da je neko važan, nama su ti, nazovi, obični
Najvažniji

Zato što su bili tu kada je bilo najteže
Zato što su nam se našli
I što su nas pronašli kada je bilo najpotrebnije

Ne u smislu velikih reči nego usputnih dela
Koja su oživela u nama
I dala nam snagu da istrajemo

Ti, nazovi, mali a za nas veliki
Veći su od mnogih najvećih
Zato što su dodavali ciglu po ciglu našem životu
I da nije bilo njih
Teško da bismo mogli sve ono što možemo sada

Zato treba slaviti čoveka
Ono ljudsko
Zato što ništa tako ne razoružava i ne budi ono najbolje
Najlepše

Mnogo šta se zaboravlja ali ljudske stvari ostaju
Neki pogledi
Zagrljaji
Gestovi
Pažnja

To se pamti, za to se živi
Tako se gradi najlepša moguća tvorevina
Zvana život

Jednom kada kreneš da sastavljaš mozaik vlastitog života
Ti se setiš mnogih
Koji možda misle da si ih zaboravio

A nisi
I nikada nećeš

Oni žive u tebi, duboko, najdublje

Kao i ono vaše nešto što ste jednom imali

Bilo da su to nastavnici u školi, usputni prolaznici
Drugovi
I ne znam već ko

Dođu trenuci kada bi svima njima da kažeš
JEDNO VELIKO HVALA

I da im se pokloniš za sve što su ti dali

Što su bili tu
I što su učestvovali u mnogo čemu važnom
A da toga nisu ni bili svesni

Ljudi daju smisao
Za ljude se radi, živi, stvara

Ko izgubi osećaj za čoveka
Gubi osećaj čoveka u sebi

Jasno vam je da je to najvažnije

 

Vi dama u najboljim godinama
A ja na pragu tridesetih

Mnogo šta mi je u vezi vas bilo jasno
Samo ne i to kako ste sami

Vi, žena sa izgledom žene, prave žene
Koju je nemoguće ne primetiti
Vašu pojavu, osmeh, šarm

Kada gledam vas
Glavom mi prolaze svi oni koje ste odbili

Mene niste
I to mi, priznajem, posebno imponuje

Da li zbog načina na koji sam vam prišao
Ili zbog svega onoga što ste prepoznali u meni

Bio sam ubeđen da ste nedostižni

I jeste, za mnoge

Ali otkako ste me pustili u vaš svet
Vašu sobu, krevet
Sve je bilo drugačije
I počelo da budi u meni neke nove boje
Kojih, do tada, nisam bio svestan

Ženu poput vas muškarac zasluži mnogo kasnije
Kada sazri
A nama se sve to desilo iznenada

Jedan slučajan susret i gotovo

Vama je očigledno bio potreban neko mlađi
Da vas vrati tamo gde ste bili najsrećniji
U godine rane mladosti

A meni neko poput vas
Da mi kaže sve ono što nema ko drugi
I ne samo kaže
Nego i pokaže pravu snagu žene

Vi za mene nikada niste bili obični
Jasno vam je to
Već jedno novo otkriće

Tako sam vam prilazio
Kao nečemu jedinstvenom, posebnom

Takvi su bili svi naši trenuci
U kojima smo osetili sve ono kao sa malo kim u životu
Što može da se ravna sa najuzbudljivijim filmom
Ili knjigom

Falilo nam je tako nešto, priznajem
Nešto novo, drugačije
Nešto sa čim se nismo sretali ranije

Vi, žena na vrhuncu života
I ja, mladić, koji se pretvara u muškarca
Željan nekoga poput vas

Tražio sam u vama ono što u drugim ženama nisam našao
Ženu široko raširenih krila
Po duhu još devojku
Koja kao da je sve prošla u životu
Ostalo joj je samo da bude slobodna

Vi ste upravo to
Slobodna žena

Svoja i ničija

Koja je u međuvremenu prestala da živi mnoge svoje zablude
Sada živi svoju slobodu

Vi, sa mnom, kao da ste ponovo proživljavali moje godine
Vraćajući se u onu mladost
Koju možda niste zagrlili do kraja

A ja sam proživljavao vaše godine
I ono što me tek čeka

Bilo je lepo, bilo je nestvarno, bilo je…
Kao nešto sudbinsko
Kada na prvu prepoznaš nekoga koga ne poznaješ

Dogovorili smo se da ne pričamo o tome

Da to bude naša mala tajna
Skrivena od sveta

Samo naša

Hvala vam na tome
I nema većeg priznanja nego probuditi ženu
U ženi poput vas
Što mnogima, ranije, nije uspelo

Hvala vam na tome

I vi ste u meni probudili mnogo šta
Što mnoge pre vas nisu uspele

Godinama i godinama sam ćutao
Skupljalo se u meni i najbolje i najgore
Jednostavno nisam znao da se izrazim
Bio sam nalik izvoru zaključanom u steni
Zaprljanom večitim stajanjem na istom mestu

Možda nisam imao kome sve to da kažem
Možda nisam umeo

Znao sam samo za bol, stid i podsmeh
Umesto sa drugima, bio sam sa sobom
U sebi

Onda sam krenuo da pišem svakoga dana
Svima i nikome
Da se prisećam svih onih razgovora u kojima nisam učestvovao
Da se prisećam svih onih događaja koje sam propustio
Da se prisećam svih onih devojaka koje nisam poljubio

Pisanje je postalo moj krik
Povratak onima koje sam u međuvremenu izgubio

Prijateljima, ženama, društvu
Povratak sebi
Pravom i iskrenom sebi

Povratak izgnanika i osuđenika
Koji nije bio ni svestan koliko su ga odbacili i ponizili

Ne znam da li je ovo što radim velika umetnost
Ne znam, u stvari, šta je uopšte velika umetnost
Znam samo da je sve ovo jače od mene
I da reči same dolaze

I uvek iznova oblikuju zasebne živote

Godinama i godinama sam ćutao
Nesposoban da izrazim silne lomove u meni
Samo sam se povlačio
Odlagao
I prepuštao letargiji da me nosi

Ljudi su mislili da nisam dovoljno dobar
Da sam isuviše slab, lenj, nezainteresovan
Ne
Samo nisam bio u stanju da živim njihove živote
Da radim ono što se od mene očekuje
Da pričam ono što žele da čuju

Zato sam počeo da pričam svoju priču
Uvek iznova
Svakodnevno
Oslobađajući se svega onoga što su mi kačili za vratom
Navodno za moje dobro

A malo je falilo da me to moje dobro ubije

Napokon sam progovorio
Izašao iz zatvora vlastite duše
I pakla u koji su me gurali drugi
Kako bi mi, navodno, olakšali i spasili me

Neka hvala
Spasio sam se sam

Ovo je moj spas
Ovo je moje izbavljenje

 

Kada si otuđen od sebe
A ja sam godinama bio otuđen od sebe
Između tebe i sveta stoji jedan ogroman zid
I za sve što radiš tražiš dozvolu i objašnjenje
Ubeđen si da ništa ne znaš
I da nisi ni za šta
I svuda, stidljivo, proviruješ glavu
Zahvalan za gram pažnje koju ti daju

Kasnije
Što si bliži sebi
Približavaš se i onom dalekom svetu
Umetnosti
Ljudima
Životu
Svemu onome što do juče nisi mogao

Tako sam i ja između mene i drugih
Uvek birao druge
I video hiljadu prepreka
Ne ja, nego moji strahovi
Sačinjeni od obzira, kočnica, ograda
Koji su me večito držali po strani
Ne dozvoljavajući mi da zaigram svoju igru

I što sam bio bliži sebi
Bio sam bliži njima
Svima onima
Kojima sam želeo da pripadam

Tek kada čovek nađe sebe
Može i sa drugima

Do tada je sve samo pokušaj da se živi
Ali ne i život

Do tada je sve samo pokušaj

 

ZNAM DA NEĆU SVE STIĆI
ALI AKO BIH NEŠTO DA STIGNEM ONDA JE TO…

Znam da neću sve stići
Pročitati sve knjige u kojima bih se našao
Pogledati sve filmove u kojima bih osetio ono nešto
Videti sve gradove, gde bih sa nekim mogao da se prepoznam

Znam da neću sve stići
Da shvatim, upoznam, kažem

Niko nije stigao
Neću ni ja

Nije to ni važno

Ali u godinama kada se sve sabira i oduzima
Kada se pitam da li je sve ovo vredelo i vredi

Fali mi samo jedno

Nekoliko mirnih godina sa onom koju volim

Ništa više

Samo nekoliko mirnih godina ljubavi
Na našem izdvojenom ostrvu

Kada dodirneš sa nekim nebo
I znaš da bolje od toga ne može

Ne mora da bude do kraja života
Ne mora da se zavaravamo sa onim zauvek
Nisu potrebne zakletve i obećanja
Nije potrebno ništa više od onoga što imamo
Nas dvoje
I onoga što stvorimo zajedno

Sve drugo je bilo u mom životu
A i ono što nije, doćiće

Samo nekoliko mirnih godina ljubavi nema cenu
Pored one koju voliš
I onaj osećaj zaokruženosti u životu

Ništa to ne može da nadoknadi

Ni najbolja nenapisana knjiga
Ni najbolji nesnimljeni film
Ništa, ništa, ništa

To želim
Sve drugo sam imao ili ću imati

Samo to ne
Da znam da vredi stati i ostati
Kada u jednoj osobi vidiš čitav svet

Ponosan što je tvoja
Ponosna što si ti njen

Sve drugo sam imao
Ili ću imati

Samo ne i to

I samo se toga i plašim
Da u tome neću da se ostvarim

Jednom će žaliti što ti nisu dali šansu. Jednom kada ti njihova šansa ne bude više potrebna. Ali nema veze. Ti ćeš uvek biti na jednoj strani. Oni na drugoj. Ti ne možeš sa njima. Oni ne mogu sami. Svako igra svoju igru tamo gde pripada. Samo što je njihova samo njihova dok je tvoja svačija. Oni igraju samo za sebe, a ti i za sebe i za sve ostale…
Jednom ćeš znati, nasmejaćeš se svemu tome i bićeš srećan…

 

S.S.Stefan Simić

Oglasi